* * *

Кинези иступају против европоцентризма и американизма, када је у питању "мешање у унутрашње послове Кине" под паролом борбе за "права човека" Кинезе раздражује увереност Американаца о доминацији принципа западне демократије и културе. Другим речима, Кинезе нервирају покушаји Запада да уче Кинезе животу. Колико Кинези имају аутентичан геополитички приступ говори и чињеница да немају жељу да војно освајају свет, попут Американаца, већ економски ("ићи напоље путем економске експанзије").

Но, главни геополитички задатак савремене Кине је уједињење свих кинеских провинција на основу формуле "једна држава - два система" при минимизирању спољашњих утицаја путем духовне сфере. После присаједињења бивше британске колоније - Хонгконга и португалске Макаоа, главни геополитички задатак Кине је враћање Тајвана у државне оквире. Међутим, овде се Кина суочава са сепаратизмом (потпомогнутим од САД и Европске уније), па становници Тајвана нуде другачије решење по формули "један народ - две државе".

У операционализацији геополитичке стратегије, главни савезник централних кинеских власти су Кинези из целог света. У појмовном смислу то се изражава синтагмом "велика Кина" ( у себе укључује континенталну Кину, кинеска острва Тајван, Хонгконг и Сингапур и кинеску дијаспору - око 300 милиона људи ). Кинеска дијаспора, за разлику од других, може да наступи као самостална геополитички играч, јер има интелектуалну и економску моћ која изазива дивљење. Наиме, 75 посто иностраних инвестиција је дело кинеске дијаспоре. Но, ако је за јеврејску дијаспору главна ћелија моћи јеврејска породица, за кинеску је кинеска држава.  

Сагласно историјској традицији, сва кинеска дијаспора има грађанство Кине. Кинеска дијаспора се успешно адаптира на било који политички режим, посебно који се означавају као "криминално-корумпирана демократија". Што је у некој некинеској држави већа корупција - то кинески бизнис више цвета.
Другим речима, "велика Кина" је постала самостални геополитички играч, способан да уз помоћ дијаспоре матира Запад или евроазијско пространство ако Пекинг закључи да је наступило време за то.

На другој страни имамо податак да се Кина и територијално шири на један крајње необичан начин. Наиме, Режис Субрујар за француски "Marianne" пише о опасностима које Кина представља за суседе. Наиме, у првој половини 2011. године Таџикистан је уступио Кини један посто своје територије или 1.122км2. Спор је стар 130 година и последњих 20 година Пекинг настоји да ово питање реши. Спор је настао у време Царске Русије 1884. године. Кина је гладна нових територија и овим је проширила територију изван Кинеског зида. Таџикистан је предао територију, а као компензацију добио је "повољне кредите и другу финансијску помоћ". То није прво ширење Кине у Средњој Азији. Користећи "меку силу" и миграциону политику Кина наступа како у непосредном окружењу, тако и у свету.
Председници Кине и Русије договорили су половином јуна у Пекингу заједничку војну одбрану од САД-а и Европске уније.

Казахстан је предао 7.000 хектара обрадиве земље Кинезима у закуп на 10 година, јер Kини недостаје обрадивих површина ( то надокнађују у Јужној Америци, Африци али и у Средњој Азији). Отуда се јављају и нове територијалне претензије Кине које обухватају на хиљаде хектара земље. Границе се руше као куле од карата у овом региону. Казахстан је 1992. године Кини предао 500км2. Године 2004. Киргизија је исто учинила са 900км2. Кина има мноштво територијалних спорова са суседним државама, укључујући Русију, Вијетнам и Индију, и сви се, за сада, решавају или су на путу да се реше у кинеску корист.