Није јасно зашто су Американци почетком 1990. године ногом отварали југословенска врата када су за њих та врата била широм отворена од 1945. године! 

  Зар није било једноставније позвати Фрању, Слобу, Алију, Мила, Јанеза и Македончета и рећи им: "Господо, од данас ћете да нас слушате јер нам ваша територија треба за неке наше одређене планове...?" 

  Али! Лако је измислити диктатора и приписати му сву будућу кривицу за промашаје аналитичара Великог брата. Јер, сценарио примењен у бившој Југославији је можда био само проба, тест за реакцију шире међународне заједнице и осталих бивших ( Совјетски Савез ) и будућих ( Русија, Индија и Кина ) великих сила. Јер, све што се у последњих 20 година догађало - Ирак, неуспешан покушај у Украјини, успешно примењене акције у Северној Африци, да не набрајам земље редом, нормално, одрађене су због Гадафијеве Либије ( нафта ). Рекла бих, ипак, да то није био циљ. Јер, све оно што се догађало почетком 90-тих у Југославији већ је виђено и примењено у земљама Јужне и Средње Америке.
Па шта је онда разлог?!   

   Зна се да је економска криза погодила Сједињене Америчке Државе почетком 90-тих. Ратној индустрији била је потребна производња новог, софистициранијег наоружања. Где се отарасити старог? Па у Југославији, на опште задовољство чак и Русије која је тада на коленима куповала време. Наивни Американци су насели на маестралну глуму "пијаног" Јељцина коме би требало доделити Оскара за глуму. Да није било Југославије а Србије посебно, као православне земље, они би имали Русију до Владивостока већ до 1995.г. Овако, bye-bye руском богатству, јер Сибир ће пре бити кинески него амерички.