* * *

 Све ово намеће питање каква је, заправо, кинеска геополитика?              ( Геополитика је друштвено - географска наука, део политичке географије, односно наука о контроли над пространством. Такође, геополитика је интердисциплинарна наука која се бави проучавањем законитости поделе и прерасподеле сфере утицаја различитих држава и наддржавних творевина у свету ). Н.Нартов у свом уџбенику "Геополитика" наводи да Кина има двојни карактер. "Централно царство" припада континенту - земљи, а други део Кине је обала Тихог океана. На другој страни Кина никада није била таласократична држава ( следбеница мора ), већ оријентисана на континенталне архитипове. Само историјски назив "Кина" значи - централна империја!

Кинеску геополитику одликују у историјском смислу две чињенице - велики Пут свиле (трговина) и велики Кинески зид (ограђивање од осталог света). Ово је актуелно и данас, јер Кина представља трговачку и економску велесилу, али и даље настоји да сачува своју особену културу (у том смислу се ограђује од осталог света). Другим речима, кинеска геополитика пута и зида заснована је на интегралној геополитичкој моћи државе.
У геополитичком смислу Кина се дели на два дела - кинеску земљу и периферне регионе, њено окружење. Основни део становништва Кине на истоку и југу земље - то је Ханска Кина (кинеска земља). На југоистоку живи већина Кинеза, то је домовина народа Хан, тј. оно што свет препознаје као територију Кинеза. У овом региону живи више од милијарду људи, а по површини то је половина САД-а.

 "ИДИТЕ У ИНОСТРАНСТВО" Кинеска (економска) политика "идите у иностранство" којом стимулише своје грађане да одлазе из земље ради, пре свега, трговине, омогућила је Кини да осваја нова тржишта, затим да грди модерну инфраструктуру (аеродроме, брзе пруге...) а очекује се да ће преузети и иницијативу у стварању трансконтиненталних комуникација у Евроазији.

После геополитичког самоубиства Совјетског Савеза и предаје светског левог покрета образовао се вакуум у који су ушле САД. Кина је у новој ситуацији била принуђена да убрзава политику "идите у иностранство", пре свега да би обезбедила ресурсе за своју економију и становништво. Док су САД успешно надирале на Исток и Централну Азију, Кина је реализовала економску експанзију у Латинску Америку и Африку.

Резултат ове експанзије је да је Латинска Америка, која је на боку САД, постала у идеолошком смислу лева, тј социјалистичка. "Комунистичка Кина сада контролише и Панамски канал, пише "Вашингтон тајмс", и тамо је заједно са нашим војним базама, а такође увећава своје присуство у Карипском региону и целој Јужној Америци. Из Панаме Кина контролише трећину морског саобраћаја, а свој стратешки положај у овом делу света користи и за шпијунирање САД-а".

Кина је увећала улагања (инвестиције) и у Африку, а 30 % афричке нафте купца налази у овој земљи.
Растућа моћ Пекинга задаје велике главобоље Вашингтону, на коју САД реагују стварањем "управљајућих криза" (Балкан, Авганистан, Либија Ирак...) уперених против Кине (а ту је и подршка сепаратизму Тибета, подривање кинеске валуте и др.). Међутим, на ово Пекинг реагује ефикасним државним управљањем кризама, демонстрира ефикасне технологије новије геополитике усмерене на неутрализацију спољашњих информативних напада (ниједан информативни рат против Кине покренут од стране Запада није добијен).

  Дакле, у том смислу Кина је два пута окаљена држава - комунистичком идеологијом и конфучијанством/будизмом. Савремена кинеска цивилизација геополитичке задатке решава сопственом а не западном логиком. Колико се кинеска логика конфучијанизма разликује од западне ("Време је новац"), најбоље сведочи пословица "Што више журиш - теже је постићи циљ". Зашто журити када све припада вечности?