* * *

Оно што је до недавно деловало немогуће сада је постала реалност, Ангола која бележи завидан привредни раст захваљујући извозу нафте (само Кини) обратила се бившој колонијалној сили Португалији која грца у кризи и бележи високу незапосленост да је вољна да прими португалске стручњаке и квалификовану радну снагу. Истовремено је Ангола купила и неке од посрнулих португалских банака.
Вероватно се питате у чему је ту грешка Сједињених Америчких Држава! Па у приступу!
Да би добила право за експлоатацију анголске нафте Кина је у старту изградила и опремила 12 болница, обновила 18, изградила 48 школа и 728 километара пута. Нормално, добила је за не мале паре право на експлоатацију нафте у следећих 30 година. Госпођа Хилари Клинтон је запањена овим поступком Анголе а Кину је прогласила неоколонијалном силом 21. века.
Истовремено, Америка је Анголи понудила успостављање демократског режима и заштиту људских права. Толико!

* * *

Интересантан детаљ али не и необичан је да је Јужни ток са једним својим краком ушао и у Српску Републику, али не и у муслимански део назови државе Босне и Херцеговине. Такође га нема ни на Косову, а биће га кад Русија то са Србијом одлучи. Узгред, од КФОР-а и ЕУЛЕКС-а се не може очекивати да гасовод заштите и учине безбедним кад безбедност нису у стању или неће да обезбеде српском становништву. Ваља напоменути да ће Русија, јер српске војске још увек немамо, обезбеђивати Јужни ток кроз Србију у зони од по 15 километара са обе стране трасе својим оружаним снагама и ракетним системима.

Ево још једног наука за Сједињене Америчке Државе да се у Србију могло ући а пре тога и у СФРЈ на најмирнији начин а не применом силе, разбијајући отворена врата.

Бондстил као база, изузетно је скуп пројекат а при том је изгубио основну намену јер се геостратешка ситуација у Европи а специјално на Балкану тј. Србији потпуно изменила. Руси су за то време код Ниша изградили центар за хитне интервенције, наводно због пожара, поплава и слично. Наивном и глупом или навијачки настројеном у овом моменту то служи за подсмех.

* * *

ПОДАЦИ О КАПАЦИТЕТУ ЈУЖНОГ ТОКА:

- дужина 900км испод површине Црног мора;
- максимална дубина 2.250 метара испод Црног мора;
- укупнини транспортни капацитет 63,75 милијарди кубних метара природног гаса годишње;
- акционари: OAO "Гаспром" Русија 50%; "Eни"СПА Италија 20%; "EдФ"Француска 15% и "Винтершал" Немачка 15%;
- почетак комерцијалних операција: крај 2015. године;
- очекивани пун капацитет крајем 2018. године;
- укупан број цеви у свим линијама: око 304 хиљаде;

Дакле, ово су релевантни подаци о објекту који је почео да се гради.

Тако је оно што је пре две године изгледало као научна фантастика и утопија човека који воли исто онолико много Американце као и Русе постало је реалност. Уз малу разлику што су нам први узимали и односили а други доносе и враћају.

* * *

 Америчка концепција "велике Централне Азије" усмерена је на одвајање бивших совјетских република Средње Азије од Русије и у себе укључује и Авганистан. Но, после неуспеха тзв. "обојених револуција" у Киргизији и Узбекистану, САД су замениле стратегију у овом региону. Другим речима, САД овде примењују кинески образац утицаја - тј. економски, па намеравају да створе јужни међународни енергетски транспортни коридор из Централне Азије до обала Индијског океана. На тај начин, енергенти из овог региона би заобишли Русију и Кину, а то значи и одвајање региона од евроазијског пространства и блокирање процеса модернизације простора у корист уједињавања са архаичним Авганистаном.


  Крах наивног геополитичког пројекта "америчко - руског пријатељства" и агресивно наступање САД у Евроазији, довело је до тога да је Пекинг кориговао спољну политику. Амерички противракетни системи (који данас муче Русију) треба да се разместе на само у Европи, већ и уз кинеску границу. Вашингтон је већ 2007. године наговестио да ће у сарадњи са Јапаном и Аустралијом створити и противракетни систем у Тихом океану.


  ДИЈАСПОРА МАТИРА ЗАПАД 
Сам комунистички покрет у Кини са Маом на челу, осим увођења марксизма као државне идеологије, имао је три циља: централизовати власт, тј. обновити Пекинг као главни град и политички центар; друго, уједначити економски развој унутрашњости Кине и обале, и треће, истерати странце из Кине. Укратко, ослобођење се свело на уједињење ханске Кине. Ослобођење је донело сиромаштво, али уједињење и снажну централну власт.  

 Кина је велика држава и принуђена је да се различито понаша, ако се пореди са другим великим државама. Кина има три важна геополитичка императива: подршка унутрашњем јединству ханског региона; осигурање контроле над окружујућим регионима; и заштита обале од страних завојевача.

* * *

 Руски сајт "vedomosti.ru" доноси занимљиву анализу рата у Либији постављајући хипотезу да тамо ратују не само Либија и САД (Запад), већ САД против Кине. Наиме, овакав закључак је изведен после расправе у америчком Конгресу о цени рата у Либији. Питање цене рата поставили су конгресмени председнику САД-а Бараку Обами, а он је преко свог прес-секретара одговорио: ко тражи објашњења о циљу и улози САД у операцији против режима либијског лидера Муамера Гадафија "заузима неконструктивну позицију" То јест, постављати таква питања од стране уважених чланова Конгреса је неприлично.


  Републиканац Пол Крег Робертс, у време председниковања Роналда Регана заменик министра финансија, објашњава да САД у Либији не ратује са Гадафијем, већ са Кином. У новинама "Полис џорнал" Робертс пише да су "протести против Гадафија, по свој прилици, били организовани од стране CIA у источном делу Либије, у ком се налази 80 посто резерви нафте ове државе и где велике инвестиције има Кина, управо у овом сектору".


  Да је ово тачно говори и Арно де ла Гранж за француски "Фигаро". "После недеља опрезног понашања Кина се активирала на либијском дипломатском фронту. И то на обе стране фронта. У исто време када кинески дипломати разговарају са званичницима, срели су се и са представницима"побуњеника" у Бенгазију. Јасно је да Кина жели да заштити своје интересе у Либији и да је спремна да разговара са свима. Кина је, поред нафтног сектора улагала велики капитал и у Либијске телекомуникације и железницу (подсетимо да је почетком рата Кина евакуисала чак 35.000 радника из Либије)".


 Ово је изгледа истина, јер према подацима Министарства трговине НР Кине, у марту, када је почела агресија на Либију радило је око 75 великих кинеских компанија које су заључиле послове са либијском страном у вредности од 18 милијарди и 800 милиона долара. После агресије Запада на Либију, кинеске компаније очекују гигантски губици.


  Кина је, иначе, последњих деценија економски буквално заузела цео афрички континент. На пример, године 1995. Кина је имала обим размена са Африком од шест милијарди долара, а 2000. године он је премашивао 130 милијарди долара. Према оценама Јужноафричке "Стандард бенк", 2015. године директне кинеске инвестиције у Африку достићи ће 50 милијарди долара. Кина, тренутно, из Африке увози 28 посто нафте и то има тенденцију раста.


  Кинеска геополитика пута и зида, за разлику од САД, ставља акценат у Евроазији, не на национализам и марионетску демократију, већ на консолидацију тих друштава на основу економског раста и очувања вишеетичности. Такође, Кина је постала и једина држава у свету која може успешно да одговори на информационе ратове Запада.